Izaija 64

1. O da bi razdro nebesa i sišao, da se rastope gore od Tebe,

2. Kao što se na ognju razgori granje i voda uzavri od ognja, da ime Tvoje poznaju neprijatelji Tvoji i da narodi drhæu od Tebe.

3. Kad si èinio strahote kojima se ne nadasmo, Ti si silazio, i gore se rastapahu od Tebe.

4. Otkako je veka ne èu se, niti se ušima dozna, niti oko vide Boga osim Tebe da bi tako uèinio onima koji Ga èekaju.

5. Sretao si onog koji se raduje tvoreæi pravdu; pominju Te na putevima Tvojim; gle, Ti si se razgnevio što grešismo; da na njima jednako ostasmo, bismo se spasli.

6. Ali svi bejasmo kao neèisto šta, i sva naša pravda kao neèista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vetar odnesoše nas.

7. Nikoga ne bi da priziva ime Tvoje, da ustane da se Tebe drži, jer si sakrio lice svoje od nas i rastopio si nas bezakonjem našim.

8. Ali sada, Gospode, Ti si naš Otac; mi smo kao, a Ti si naš lonèar, i svi smo delo ruku Tvojih.

9. Gospode, ne gnevi se veoma, i ne pominji doveka bezakonje; evo, pogledaj; mi smo svi Tvoj narod.

10. Gradovi svetosti Tvoje opusteše; Sion opuste, Jerusalim posta pustoš.

11. Dom naše svetinje i naše krasote, u kome Te slaviše oci naši, izgore ognjem, i sve što nam beše drago potrveno je.

12. Hoæeš li se na to uzdržati, Gospode, i æutati, i jednako nas muèiti?