Izaija 47

1. Sidji i sedi u prah, devojko, kæeri vavilonska; sedi na zemlju, nema prestola, kæeri haldejska; jer se neæeš više zvati nežna i ljupka.

2. Uzmi žrvnje, i melji brašno, otkrij kosu svoju, izuj se, zagali noge, idi preko reka.

3. Otkriæe se golotinja tvoja, i videæe se sramota tvoja; osvetiæu se, i niko mi neæe smetati.

4. Ime je Izbavitelju našem Gospod nad vojskama, Svetac Izrailjev.

5. Sedi æuteæi, i udji u tamu, kæeri haldejska; jer se neæeš više zvati gospodja carstvima.

6. Razgnevih se na narod svoj, oskvrnih nasledstvo svoje i predadoh ga tebi u ruke; a ti im ne pokaza milost; na starce si metala preteški jaram svoj;

7. I govorila si: Doveka æu biti gospodja; ali nikad nisi to uzimala na um, niti si pomišljala šta æe biti na posletku.

8. Sada dakle èuj ovo, koja živiš u slastima i bez brige sediš i govoriš u srcu svom: Ja sam, i nema druge osim mene, neæu biti udovica niti æu osiroteti.

9. To æe ti oboje doæi ujedanput, u isti dan, da osirotiš i obudoviš, doæi æe ti potpuno, radi mnoštva èini tvojih i radi velike sile èaranja tvog.

10. Jer si se pouzdala u zloæu svoju govoreæi: Niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svom: Ja sam, i osim mene nema druge.

11. Zato æe doæi na te zlo, a neæeš znati odakle izlazi, i popašæe te nevolja, da je neæeš moæi odbiti, i doæi æe na te ujedanput pogibao, za koju neæeš znati.

12. Stani sada s vraèanjem svojim i s mnoštvom èini svojih, oko kojih si se trudila od mladosti svoje, ne bi li se pomogla, ne bi li se okrepila.

13. Umorila si se od mnoštva namera svojih; neka stanu sada zvezdari, koji gledaju zvezde, koji prorièu svakog meseca, i neka te saèuvaju od onog što æe doæi na te.

14. Gle, oni su kao pleva, oganj æe ih spaliti, ni sami sebe neæe izbaviti iz plamena; neæe ostati uglja da se ko ogreje, ni ognja da bi se posedelo kod njega.

15. Takvi æe biti oni s kojima si se trudila i s kojima si trgovala od mladosti svoje, razbeæi æe se svaki na svoju stranu; neæe biti nikoga da te izbavi.