Izaija 41
1. Umuknite preda mnom, ostrva; i narodi neka se potkrepe, neka pristupe, i tada neka kau: Hajdemo da se sudimo.
2. Ko je podigao pravdu s istoka? Ko je dozvao da ide za njim ustopce? Ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima i uèinio te su kao prah maèu njenom i kao razvejana pleva luku njenom?
3. Pogna ih, prodje mirno putem, kojim ne bee hodao nogama svojim.
4. Ko je uradio i uèinio to? I zove narataje od iskona? Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti.
5. Videe ostrva i uplaie se, krajevi zemaljski zadrhtae, pribliie se i dodjoe.
6. Jedan drugom pomagae, i bratu svom govorae: Budi hrabar.
7. Drvodelja hrabrae zlatara: koji kleplje hrabrae onog koji kuje na nakovnju, govoreæi: Dobro je za spajanje. I pritvrdjivae klincima da se ne pomièe.
8. Ali ti, Izrailju, slugo moj; Jakove, koga izabrah, seme Avrama prijatelja mog;
9. Ti, koga uzeh s krajeva zemaljskih, i izmedju izabranih njenih dozvah te, i rekoh ti: Ti si moj sluga, ja te izabrah, i ne odbacih tebe;
10. Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plai se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiæu te i pomoæi æu ti, i podupreæu te desnicom pravde svoje.
11. Gle, postideæe se i posramiæe svi koji se ljute na tebe; biæe kao nita i izginuæe protivnici tvoji.
12. Potraiæe suparnike svoje, ali ih neæe naæi, biæe kao nita, i koji vojuju na te, nestaæe ih.
13. Jer ja Gospod Bog tvoj drim te za desnicu, i kaem ti: Ne boj se, ja æu ti pomagati.
14. Ne boj se, crviæu Jakovljev, narodiæu Izrailjev, ja æu ti pomagati, govori Gospod i Izbavitelj tvoj, Svetac Izrailjev.
15. Gle, uèiniæu te da bude kao sprava za vrenje nova sa zupcima: vreæi æe gore i satræe ih, i brda æe obratiti u plevu.
16. Vijaæe ih, i vetar æe ih odneti i vihor æe ih rasuti, a ti æe se veseliti u Gospodu i hvaliæe se Svecem Izrailjevim.
17. Siromahe i uboge, koji trae vode a nje nema, kojima se jezik osuio od edji, njih æu usliiti ja Gospod, ja Bog Izrailjev neæu ih ostaviti.
18. Otvoriæu reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju æu obratiti u jezero vodeno, i suvu zemlju u izvore vodene.
19. Posadiæu u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu; posadiæu u pustoj zemlji jelu, brest i imir,
20. Da vide i poznaju i da promisle i razumeju da je to uradila ruka Gospodnja, i Svetac Izrailjev da je to stvorio.
21. Iznesite parbu svoju, veli Gospod, pokaite razloge svoje, veli car Jakovljev.
22. Neka dodju i neka nam objave ta æe biti; objavite nam ta je prvo bilo, da promislimo i poznamo ta æe biti iza toga; ili kaite nam ta æe biti unapredak.
23. Kaite ta æe biti posle, i poznaæemo da ste bogovi; ili uèinite ta dobro ili zlo, i diviæemo se i gledati svi.
24. Gle, vi niste nita, i delo vae nije nita; koji vas izbira, gad je.
25. Podigoh jednog sa severa, i doæi æe; od istoka sunèanog prizvaæe ime moje, stupaæe po glavarima kao po kalu i kao to lonèar gazi blato.
26. Ko je objavio od iskona, da bismo znali, ili od starina, da bismo rekli: Istina je? Ali nema nikoga da bi objavio, niti ima koga da je napred kazao, niti ima koga da bi èuo reèi vae.
27. Ja prvi Sionu kaem: Eto, eto toga. U Jerusalimu æu dati ko æe javljati dobre glasove.
28. Jer pogledam, ali nema nikoga, nema medju njima nijednoga ko bi savetovao; pitam ih, ali ne odgovaraju ni reèi.
29. Gle, svi su tatina, nita su dela njihova; liveni su likovi njihovi vetar i nitavilo.