Ruta 1

1. A u ono vreme kad sudiše sudije bi glad u zemlji; i jedan èovek iz Vitlejema Judinog otide da živi kao došljak u zemlji moavskoj sa ženom svojom i sa dva sina svoja.

2. A ime tom èoveku beše Elimeleh, a ženi mu ime Nojemina, a imena dvojice sinova njegovih Malon i Heleon; i behu Efraæani, iz Vitlejema Judinog; i dodjoše u zemlju moavsku i nastaniše se onde.

3. Potom umre Elimeleh muž Nojeminin i ona osta sa dva sina svoja.

4. Oni se oženiše Moavkama; Jednoj beše ime Orfa a drugoj Ruta; i onde stajahu do deset godina.

5. Potom umreše obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svog.

6. Tada se ona podiže sa snahama svojim da se vrati iz zemlje moavske, jer èu u zemlji moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hleba.

7. I izidje iz mesta gde beše, i obe snahe njene s njom; podjoše putem da se vrate u zemlju Judinu.

8. Tada reèe Nojemina obema snahama svojim: Idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam uèini milost kao što vi uèiniste umrlima i meni.

9. Da vam da Gospod da nadjete poèinak svaka u domu muža svog. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše,

10. I rekoše joj: Ne, nego æemo se s tobom vratiti u tvoj narod.

11. A Nojemina im reèe: Idite natrag, kæeri moje; što biste išle sa mnom? Zar æu još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi?

12. Vratite se, kæeri moje, idite; jer sam ostarela i nisam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noæas udam, i da rodim sinove,

13. Zar æete ih vi èekati dok odrastu? Zar æete toga radi stajati neudate? Nemojte, kæeri moje; jer su moji jadi veæi od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me.

14. Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje.

15. A ona joj reèe: Eto, jetrva se tvoja vratila narodu svom i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom.

16. Ali Ruta reèe: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniæu se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.

17. Gde ti umreš, umreæu i ja, i onde æu biti pogrebena. To neka mi uèini Gospod i to neka mi doda, smrt æe me samo rastaviti s tobom.

18. A ona kad vide da je tvrdo naumila iæi s njom, presta je odvraæati.

19. Tako idoše obe dok ne dodjoše u Vitlejem; a kad dodjoše u Vitlejem, sav grad uzavre njih radi, i govorahu: Je li to Nojemina?

20. A ona im govoraše: Ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi velike jade zadade Svemoguæi.

21. Obilna sam otišla, a praznu me vrati Gospod. Zašto me zovete Nojemina, kad me Gospod obori i Svemoguæi me ucveli.

22. Tako dodje natrag Nojemina i s njom Ruta Moavka, snaha njena, vrativši se iz zemlje moavske; a dodjoše u Vitlejem o poèetku jeèmene žetve.