Izaija 57
1. Pravednik mre, i niko ne mari; i poboni se ljudi uzimaju, a niko se ne seæa da se pred zlo uzima pravednik;
2. Dolazi u mir i poèiva na postelji svojoj ko god hodi pravim putem.
3. A vi sinovi vraèarini, rode kurvarski, koji se kurvate, pristupite ovamo.
4. Kim se rugate? Na koga razvaljujete usta i plazite jezik? Niste li sinovi prestupnièki, seme lano?
5. Koji se upaljujete za lugovima, pod svakim zelenim drvetom, koljete sinove svoje u potocima, pod vrletima kamenim.
6. Deo ti je medju glatkim kamenjem potoènim; to je, to je tvoj deo; njemu lije naliv svoj, prinosi dar; time li æu se umiriti?
7. Na gori visokoj i uzvienoj meæe postelju svoju; i onamo izlazi da prinese rtvu.
8. I iza vrata i iza dovrataka meæe spomen svoj; odstupivi od mene otkriva se, i izaavi gore iri odar svoj, ugovara s njima, mila ti je postelja njihova, gde ugleda mesto.
9. Ide k caru s uljem, s mnogim mirisima svojim; alje poslanike svoje daleko i poniuje se do groba.
10. Od dalekog puta svog umorna ne kae: Zaludu. Nalazi ivot ruci svojoj, zato ne sustaje.
11. I od koga si se uplaila i koga si se pobojala, te si slagala i nisi se mene opominjala niti si marila? to ja æutah odavna, zato li me se ne boji?
12. Ja æu objaviti tvoju pravdu i tvoja dela; ali ti neæe pomoæi.
13. Kad stane vikati, neka te izbave oni koje si sabrala; ali æe ih sve vetar odneti, i uzeæe ih tatina. Ali ko se u me uzda, naslediæe zemlju i dobiæe svetu goru moju.
14. I reæi æe se: Poravnite, poravnite, pripravite put, uklonite smetnje s puta naroda mog.
15. Jer ovako govori Visoki i uzvieni, koji ivi u veènosti, kome je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skruenog srca i smernog duha oivljujuæi duh smernih i oivljujuæi srce skruenih.
16. Jer se neæu jednako preti niti æu se doveka gneviti, jer bi ièezao preda mnom duh i due koje sam stvorio.
17. Za bezakonje lakomosti njegove razgnevih se, i udarih ga, sakrih se i razgnevih se, jer odmetnuvi se otide putem srca svog.
18. Vidim puteve njegove, ali æu ga isceliti, vodiæu ga i daæu opet utehu njemu i njegovima koji tue.
19. Ja stvaram plod usnama: mir, mir onome ko je daleko i ko je blizu, veli Gospod, i isceliæu ga.
20. A bezbonici su kao more uskolebano, koje se ne moe umiriti i voda njegova izmeæe neèistoæu i blato.
21. Nema mira bezbonicima, veli Bog moj.