Izaija 16

1. Šaljite jaganjce gospodaru zemaljskom, od Sele do pustinje, ka gori kæeri sionske.

2. Jer æe biti kæeri moavske na brodovima arnonskim kao ptica koja luta, oterana s gnezda.

3. Uèini veæe, narode, naèini sen u podne kao noæ, zakloni izagnane, nemoj izdati begunce.

4. Neka kod tebe borave izgnani moji, Moave; budi im zaklon od pustošnika; jer æe nestati nasilnika, prestaæe pustošenje, istrebiæe se sa zemlje koji gaze druge.

5. I utvrdiæe se presto milošæu, i na njemu æe sedeti jednako u šatoru Davidovom koji æe suditi i tražiti što je pravo i biti brz da èini pravdu.

6. Èusmo za oholost Moava vrlo ponositog, za ponos njegov i oholost i obest njegovu; laži njegove neæe biti tvrde.

7. Zato æe ridati Moavac nad Moavcem, svi æe ridati; nad temeljima kir-aresetskim uzdisaæete jer su razvaljeni.

8. I polja esevonska posušiše se i èokot sivamski; gospoda narodna potrše krasne loze njegove, koje dosezahu do Jazira i vijahu se po pustinji; odvode njegove pružahu se i prelažahu preko mora.

9. Zato æu plakati plaèem jazirskim za èokotom sivamskim; zalivaæu te suzama svojim, Esevone i Elealo, jer pesma o letini tvojoj i o žetvi tvojoj pade.

10. I nesta radosti i veselja s polja rodnog, u vinogradima se ne peva ni podvikuje, vina u kacama ne gazi gazilac; uèinih kraj pesmama.

11. Zato utroba moja jeèi kao gusle za Moavom, i srce moje za Kir-Eresom.

12. I kad se vidi da se umorio Moav na visini svojoj, uæi æe u svetinju svoju da se pomoli; ali ništa neæe svršiti.

13. Ovo je reè što reèe Gospod za Moava davno.

14. A sada veli Gospod govoreæi: Do tri godine, kao što su godine najamnièke, ološaæe slava Moavova sa svim mnoštvom njegovim, i šta ostane biæe vrlo malo i nejako.