Jeremija 8
1. U to vreme, govori Gospod, izvadiæe se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti svetenièke i kosti proroèke, i kosti stanovnika jerusalimskih;
2. I razmetnuæe se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubie i kojima sluie i za kojima idoe i koje traie i kojima se klanjae; neæe se pokupiti ni pogrepsti, nego æe biti gnoj po zemlji.
3. I voleæe smrt nego ivot, sav ostatak to ih ostane od ovog roda zlog, to ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.
4. Jo im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zadje, ne vraæa li se?
5. Zato je zaao taj narod jerusalimski za svagda? Dre se prevare, neæe da se obrate.
6. Pazio sam i sluao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da reèe: ta uèinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.
7. I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i dral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.
8. Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, la uèini laljiva pisaljka knjievnièka.
9. Mudraci se osramotie, uplaie se i uhvatie se; eto, odbacie reè Gospodnju, pa kakva im je mudrost?
10. Zato æu dati ene njihove drugima, njive njihove onima koji æe ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoe na lakomstvo, i proroci i svetenici, svi su varalice.
11. Jer leèe rane kæeri naroda mog ovla govoreæi: Mir, mir; a mira nema.
12. Eda li se postidee to èinie gad? Niti se postidee niti znaju za stid; za to æe popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaæe, veli Gospod.
13. Sasvim æu ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i liæe je opalo; i ta sam im dao uzeæe im se.
14. to stojimo? Skupite se i udjimo u tvrde gradove, i onde æutimo; jer nas je Gospod Bog na uæutkao napojivi nas uèi, jer zgreismo Gospodu.
15. Èekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
16. Od Dana èu se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dodjoe i pojedoe zemlju i sve to bee u njoj, gradove i koji ivljahu u njima.
17. Jer, evo, ja æu pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te æe vas ujedati, govori Gospod.
18. Okrepio bih se u alosti, ali je srce u meni iznemoglo.
19. Eto vike kæeri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zato me razgnevie svojim likovima rezanim, tudjim tatinama?
20. etva je prola, leto minulo, a mi se ne izbavismo.
21. Satrven sam to je kæi naroda mog satrvena, u alosti sam, èudo osvoji me.
22. Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zato se dakle ne isceli kæi naroda mog?