Jeremija 7
1. Reè koja dodje Jeremiji od Gospoda govoreæi:
2. Stani na vratima doma Gospodnjeg, i oglasi onde ovu reè, i reci: Èujte reè Gospodnju, svi Judinajci, koji ulazite na ova vrata da se poklonite Gospodu.
3. Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Popravite svoje puteve i dela svoja, pa æu uèiniti da stanujete na ovom mestu.
4. Ne uzdajte se u lane reèi govoreæi: Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je.
5. Nego doista popravite svoje puteve i dela svoja, i sudite pravo izmedju èoveka i blinjeg njegova.
6. Inostrancu, siroti i udovici ne èinite krivo, i krv pravu ne prolivajte na ovom mestu, i ne idite za drugim bogovima na svoje zlo.
7. Tada æu uèiniti da stanujete od veka do veka na ovom mestu, u zemlji koju sam dao ocima vaim.
8. Eto, vi se uzdate u reèi lane, koje ne pomau.
9. Kradete, ubijate i èinite preljubu, kunete se krivo, i kadite Valima, i idete za drugim bogovima, kojih ne znate;
10. Pa onda dohodite i stajete preda mnom u ovom domu, koji se zove mojim imenom, i govorite: Izbavismo se, da èinite sve ove gadove.
11. Je li ovaj dom, koji se zove mojim imenom, u vaim oèima peæina hajduèka? Gle, i ja vidim, veli Gospod.
12. Nego idite sada na moje mesto, koje je bilo u Silomu, gde namestih ime svoje ispoèetka, i vidite ta sam mu uèinio za zloæu naroda svog Izrailja.
13. Zato sada, to èinite sva ona dela, veli Gospod, i to vam govorim zarana jednako, a vi ne sluate, i kad vas zovem, a vi se ne odazivate,
14. Zato æu uèiniti tom domu, koji se zove mojim imenom, u koji se vi uzdate, i ovom mestu, koje dadoh vama i ocima vaim, kao to sam uèinio Silomu.
15. I odbaciæu vas od lica svog, kao to sam odbacio svu braæu vau, sve seme Jefremovo.
16. Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podii vike ni molbe za njih, i ne govori mi za njih; jer te neæu usliiti.
17. Zar ne vidi ta èine po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim?
18. Sinovi kupe drva, a oèevi loe oganj, i ene mese testo, da peku kolaèe carici nebeskoj, i da liju nalive drugim bogovima, da bi mene draili.
19. Mene li drae? Govori Gospod; eda li ne sebe, na sramotu licu svom?
20. Zato ovako govori Gospod Gospod: Gle, gnev moj i jarost moja izliæe se na ovo mesto, na ljude i na stoku i na drveta poljska i na rod zemaljski, i raspaliæe se, i neæe se ugasiti.
21. Ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: rtve svoje paljenice sastavite sa prinosima svojim, i jedite meso.
22. Jer ne govorih ocima vaim, niti im zapovedih, kad ih izvedoh iz zemlje misirske, za rtve paljenice ni za prinose.
23. Nego im ovo zapovedih govoreæi: Sluajte glas moj i biæu vam Bog i vi æete mi biti narod, i idite svim putevima koje vam zapovedih, da bi vam dobro bilo.
24. Ali ne posluae, niti uha svog prignue, nego idoe po savetima i mislima zlog srca svog, i otidoe natrag, a ne napred.
25. Otkad izidjoe oci vai iz zemlje misirske do danas, slah k vama sve sluge svoje proroke svaki dan zarana i bez prestanka.
26. Ali ne posluae me, niti uha svog prignue, nego behu tvrdovrati i èinie gore nego oci njihovi.
27. Govoriæe im sve ove reèi, ali te neæe posluati; i zvaæe ih, ali ti se neæe odazvati.
28. Zato im reci: Ovo je narod koji ne slua glas Gospoda Boga svog, niti prima nauke; propade vera i nesta je iz usta njihovih.
29. Ostrii kosu svoju i baci je, i zaridaj glasno na visokim mestima, jer odbaci Gospod i ostavi rod, na koji se razgnevi.
30. Jer sinovi Judini uèinie ta je zlo preda mnom, govori Gospod, metnue gadove svoje u dom koji se zove mojim imenom, da bi ga oskvrnili.
31. I sagradie visine Tofetu, koji je u dolini sina Enomovog, da saiu sinove svoje i kæeri svoje ognjem, to nisam zapovedio niti mi je dolo na um.
32. Zato evo, idu dani, veli Gospod, kad se vie neæe zvati Tofet ni dolina sina Enomovog, nego dolina krvna, i pogrebavaæe se u Tofetu, jer neæe biti mesta.
33. I mrtva æe telesa naroda ovog biti hrana pticama nebeskim i zverju zemaljskom, i neæe biti nikoga da ih plai.
34. I uèiniæu, te æe iz gradova Judinih i s ulica jerusalimskih nestati glas radostan i glas veseo, glas enikov i glas nevestin; jer æe zemlja opusteti.