Jeremija 4
1. Ako æe se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloni gadove svoje ispred mene, neæe se skitati.
2. I kleæe se istinito, verno i pravo: Tako da je iv Gospod. I narodi æe se blagosiljati Njim, i Njim æe se hvaliti.
3. Jer ovako veli Gospod Judinajcima i Jerusalimljanima: orite sebi krèevinu, i ne sejte u trnje.
4. Obreite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judinajci i Jerusalimljani, da ne izidje jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaa.
5. Objavite u Judinaji i oglasite u Jerusalimu i recite: trubite u trubu po zemlji; vièite, sazovite narod i recite: Skupite se, i udjimo u tvrde gradove.
6. Podignite zastavu prema Sionu, beite i ne stajte, jer æu dovesti zlo od severa i pogibao veliku.
7. Izlazi lav iz èeste svoje i koji zatire narode krenuvi se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u pusto, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.
8. Za to pripaite kostret, plaèite i ridajte, jer se estoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.
9. I tada æe, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i svetenici æe se udiviti i proroci æe se zaèuditi.
10. I rekoh: Ah Gospode Gospode! Ba si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreæi: Imaæete mir, a maè dodje do due.
11. U to æe se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vruæ s visokih mesta u pustinji duva ka kæeri naroda mog, ne da proveje ni proèisti.
12. Vetar jaèi od tih doæi æe mi; i ja æu im sada izreæi sud.
13. Gle, kao oblak podie se, i kola su mu kao vihor, konji su mu bri od orlova. Teko nama! Propadosmo.
14. Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio; dokle æe stajati u tebi misli tvoje nitave?
15. Jer glas javlja od Dana, i oglauje zlo od gore Jefremove.
16. Kazujte narodima; evo oglaujte za Jerusalim da idu straari iz daleke zemlje, i putaju glas svoj na gradove Judine.
17. Kao èuvari poljski staæe oko njega, jer se odmetnu od mene, veli Gospod.
18. Put tvoj i dela tvoja to ti uèinie; to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.
19. Jaoh utroba, jaoh utroba! Boli me u srcu; srce mi bije; ne mogu æutati; jer glas trubni èuje, duo moja, viku ubojnu.
20. Pogibao na pogibao oglauje se; jer se pustoi sva zemlja, najedanput æe se opustoiti moji atori, zavesi moji za èas.
21. Dokle æu gledati zastavu? Sluati glas trubni?
22. Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo èine, a dobro èiniti ne umiju.
23. Pogledah na zemlju, a gle bez oblièja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema.
24. Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.
25. Pogledah, a gle, nema èoveka, i sve ptice nebeske odletele.
26. Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od estokog gneva Njegovog.
27. Jer ovako govori Gospod: Sva æe zemlja opusteti; ali neæu sasvim zatrti.
28. Zato æe tuiti zemlja, i nebo æe gore potamneti, jer rekoh, namislih, i neæu se raskajati, niti æu udariti natrag.
29. Od vike konjika i strelaca pobeæi æe svi gradovi, otiæi æe u guste ume i na stene æe se popeti; svi æe gradovi biti ostavljeni i niko neæe u njima iveti.
30. A ti, opustoena, ta æe èiniti? Ako se i oblaèi u skerlet, ako se i kiti nakitom zlatnim, i mae lice svoje, zaludu se krasi, preziru te milosnici, trae duu tvoju.
31. Jer èujem glas kao porodiljin, cviljenje kao ene koja se prvi put poradja, glas kæeri sionske, koja rida, prua ruke svoje govoreæi: Teko meni! Jer mi nestaje dua od ubilaca.