Jeremija 14
1. Reè Gospodnja koja dodje Jeremiji o sui.
2. Juda tui, i vrata su mu alosna; lee na zemlji u crno zaviti; vika iz Jerusalima podie se.
3. Najveæi izmedju njih alju najmanje na vodu; doavi na studence ne nalaze vode, vraæaju se s praznim sudovima svojim, stide se i srame se i pokrivaju glavu svoju.
4. Zemlja je ispucala, jer ne bee dada na zemlji; zato se teaci stide i pokrivaju glavu svoju.
5. I kouta u polju ostavlja mlade svoje, jer nema trave.
6. I divlji magarci stojeæi na visovima vuku u se vetar kao zmajevi, oèi im ièilee, jer nema trave.
7. Kad bezakonja naa svedoèe na nas, Gospode, uèini radi imena svog; jer je mnogo odmeta naih, Tebi sagreismo.
8. Nado Izrailjeva! Spasitelju njegov u nevolji! Zato si kao tudjin u ovoj zemlji i kao putnik koji se svrati da prenoæi?
9. Zato si kao umoran èovek, kao junak, koji ne moe izbaviti? Ta, Ti si usred nas, Gospode, i ime je Tvoje prizvano na nas; nemoj nas ostaviti.
10. Ovako govori Gospod za narod ovaj: Milo im je da se skitaju, ne ustavljaju noge svoje, zato nisu mili Gospodu; sada æe se opomenuti bezakonja njihova i pohodiæe grehe njihove.
11. Potom reèe mi Gospod: Ne moli se za taj narod da bi mu bilo dobro.
12. Ako æe i postiti, neæu usliiti vike njihove; i ako æe prineti rtve paljenice i dar, neæe mi to ugoditi, nego maèem i gladju i pomorom pomoriæu ih.
13. Tada rekoh: Oh, Gospode Gospode, evo, proroci im govore: Neæete videti maèa, i neæe biti gladi u vas, nego æu vam dati mir pouzdan na ovom mestu.
14. A Gospod mi reèe: La prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lane utvare i gatanje i nitavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju.
15. Zato ovako veli Gospod za proroke koji prorokuju u moje ime, a ja ih nisam poslao, i govore: Neæe biti maèa ni gladi u ovoj zemlji: od maèa i gladi izginuæe ti proroci.
16. A narod ovaj, kome oni prorokuju, biæe povaljan po ulicama jerusalimskim od gladi i maèa, i neæe biti nikoga da ih pogrebe, njih, ene njihove i sinove njihove i kæeri njihove; tako æu izliti na njih zloæu njihovu.
17. Reci im dakle ovu reè: Neka oèi moje liju suze danju i noæu i neka ne prestaju, jer devojka, kæi mog naroda satre se veoma, od udarca preljutog.
18. Ako izidjem u polje, eto pobijenih maèem; ako udjem u grad, eto iznemoglih od gladi; jer i prorok i svetenik otidoe u zemlju koju ne znaju.
19. Eda li si sasvim odbacio Judu? Eda li je omrzao dui Tvojoj Sion? Zato si nas udario tako da nam nema leka? Èekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
20. Priznajemo, Gospode, zloæu svoju, bezakonje otaca svojih, zgreili smo Ti.
21. Nemoj nas odbaciti radi imena svog; nemoj naruiti prestola slave svoje, opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti.
22. Ima li medju tatinama u naroda koji da daje dad? Ili nebesa, daju li sitan dad? Nisi li Ti to, Gospode Boe na? Zato Tebe èekamo, jer Ti èini sve to.