Jeremija 18
1. Reè koja dodje Jeremiji od Gospoda govoreæi:
2. Ustani, i sidji u kuæu lonèarevu, i onde æu ti kazati reèi svoje.
3. Tada sidjoh u kuæu lonèarevu, i gle, on radjae posao na svom kolu.
4. I pokvari se u ruci lonèaru sud koji gradjae od kala, pa naèini iznova od njega drugi sud, kako bee volja lonèaru da naèini.
5. Tada dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
6. Ne mogu li èiniti od vas kao ovaj lonèar, dome Izrailjev? Govori Gospod; gle, ta je kao u ruci lonèarevoj, to ste vi u mojoj ruci, dome Izrailjev.
7. Kad bih rekao za narod i za carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem;
8. Ako se obrati narod oda zla, za koje bih rekao, i meni æe biti ao sa zla koje miljah da mu uèinim.
9. A kad bih rekao za narod i za carstva da ga sazidam i nasadim;
10. Ako uèini ta je zlo preda mnom ne sluajuæi glas moj, i meni æe biti ao dobra koje rekoh da mu uèinim.
11. Zato sada reci Judinajcima i Jerusalimljanima govoreæi: Ovako veli Gospod: Evo spremam na vas zlo, i mislim misli na vas; vratite se, dakle, svaki sa svog puta zlog, i popravite puteve svoje i dela svoja.
12. A oni rekoe: Nema nita od toga, nego æemo iæi za svojim mislima i èiniæemo svaki po misli srca svog zlog.
13. Zato ovako govori Gospod: Pitajte po narodima je li ko èuo takvo ta? Grdilo veliko uèini devojka Izrailjeva.
14. Ostavlja li sneg livanski sa stene moja polja? Ostavljaju li se vode studene, koje teku?
15. A narod moj mene zaboravi, kadi tatini, i spotièu se na svojim putevima, na starim stazama, da hode stazama puta neporavnjenog,
16. Da bih obratio zemlju njihovu u pusto, na veènu sramotu, da se èudi ko god prodje preko nje i mae glavom svojom.
17. Kao ustokom razmetnuæu ih pred neprijateljem; ledja a ne lice pokazaæu im u nevolji njihovoj.
18. A oni rekoe: Hodite da smislimo ta Jeremiji, jer neæe nestati zakona sveteniku ni saveta mudracu ni reèi proroku; hodite, ubijmo ga jezikom i ne pazimo na reèi njegove.
19. Pazi na me, Gospode, i èuj glas mojih protivnika.
20. Eda li æe se zlo vratiti za dobro, kad mi kopaju jamu? Opomeni se da sam stajao pred Tobom govoreæi za njihovo dobro, da bih odvratio gnev Tvoj od njih.
21. Zato predaj sinove njihove gladi i uèini da izginu od maèa, i ene njihove da budu sirote i udove, i muevi njihovi da se pogube, mladiæe njihove da pobije maè u boju.
22. Neka se èuje vika iz kuæa njihovih, kad dovede na njih vojsku iznenada; jer iskopae jamu da me uhvate, i zamke namestie nogama mojim.
23. A Ti, Gospode, zna sve to su naumili meni da me ubiju, nemoj im oprostiti bezakonja ni greh njihov izbrisati ispred sebe; nego neka popadaju pred Tobom, u gnevu svom radi suprot njima.