Knjiga Postanka 8
1. A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke to behu s njim u kovèegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2. I zatvorie se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dad s neba prestade.
3. I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadae posle sto pedeset dana;
4. Te se ustavi kovèeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5. I voda opadae sve veæma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazae se vrhovi od brda.
6. A posle èetrdeset dana otvori Noje prozor na kovèegu, koji bee naèinio;
7. I ispusti gavrana, koji jednako odletae i doletae dokle ne presahnu voda na zemlji.
8. Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9. A golubica ne naavi gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovèeg, jer jo bee voda po svoj zemlji; i Noje pruivi ruku uhvati je i uze k sebi u kovèeg.
10. I poèeka jo sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovèega.
11. I pred veèe vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji bee otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12. Ali poèeka jo sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se vie ne vrati.
13. est stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovèegu, i ugleda zemlju suvu.
14. A drugog meseca dvadeset sedmog dana bee sva zemlja suva.
15. Tada reèe Bog Noju govoreæi:
16. Izadji iz kovèega ti i ena tvoja i sinovi tvoji i ene sinova tvojih s tobom;
17. Sve zveri to su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i ta god gamie po zemlji, izvedi sa sobom, neka se razidju po zemlji, i neka se plode i mnoe na zemlji.
18. I izidje Noje i sinovi njegovi i ena njegova i ene sinova njegovih s njim.
19. Sve zveri, sve sitne ivotinje, sve ptice i sve to se mièe po zemlji po svojim vrstama izidjoe iz kovèega.
20. I naèini Noje rtvenik Gospodu, i uze od svake èiste stoke i od svih ptica èistih, i prinese na rtveniku rtve paljenice.
21. I Gospod omirisa miris ugodni, i reèe u srcu svom: Neæu vie kleti zemlje s ljudi, to je misao srca èoveèijeg zla od malena; niti æu vie ubijati sve to ivi, kao to uèinih.
22. Od sada dokle bude zemlje, neæe nestajati setve ni etve, studeni ni vruæine, leta ni zime, dana ni noæi.