Knjiga Postanka 37
1. A Jakov ivee u zemlji gde mu je otac bio doljak, u zemlji hananskoj.
2. Ovo su dogadjaji Jakovljevi. Josif kad bee momak od sedamnaest godina, pasae stoku s braæom svojom, koju rodie Vala i Zelfa ene oca njegovog; i donoae Josif zle glasove o njima ocu svom.
3. A Izrailj ljubljae Josifa najveæma izmeæu svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i naèini mu arenu haljinu.
4. A braæa videæi gde ga otac ljubi najveæma izmedju sve braæe njegove, stadoe mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu reè progovoriti.
5. Uz to usni Josif san i pripovedi braæi svojoj, te oni jo veæma omrznu na nj.
6. Jer im reèe: Da èujete san to sam snio:
7. Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vai snopovi idjahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.
8. Tada mu braæa rekoe: Da neæe jo biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga jo veæma stadoe mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reèi njegovih.
9. Posle opet usni drugi san, i pripovedi braæi svojoj govoreæi: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.
10. A pripovedi i ocu svom i braæi svojoj; ali ga otac prekori i reèe mu: Kakav je to san to si snio? Eda li æemo doæi ja i mati tvoja i braæa tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?
11. I zavidjahu mu braæa; ali otac njegov èuvae ove reèi.
12. A kad braæa njegova otidoe da pasu stoku oca svog kod Sihema,
13. Reèe Izrailj Josifu: Ne pasu li braæa tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te poaljem k njima. A on reèe: Evo me.
14. A on mu reèe: Idi, vidi kako su braæa tvoja i kako je stoka, pa dodji da mi javi. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.
15. I èovek jedan nadje ga a on luta po polju; te ga zapita govoreæi: ta trai?
16. A on reèe: Traim braæu svoju; kai mi, molim te, gde su sa stokom?
17. A èovek reèe: Otili su odavde, jer èuh gde rekoe: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braæom svojom, i nadje ih u Dotaimu.
18. A oni ga ugledae iz daleka; i dok jo ne dodje blizu njih, stadoe se dogovarati da ga ubiju,
19. I rekoe medju sobom: Gle, evo onog to sne sanja.
20. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa æemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda æemo videti ta æe biti od njegovih snova.
21. Ali Ruvim kad èu to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavi: Nemojte da ga ubijemo.
22. I jo im reèe Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne diite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.
23. I kad Josif dodje k braæi svojoj, svukoe s njega haljinu njegovu, haljinu arenu, koju imae na sebi.
24. I uhvativi ga bacie ga u jamu; a jama bee prazna, ne bee vode u njoj.
25. Posle sedoe da jedu. I podigavi oèi ugledae, a to gomila Ismailjaca idjae od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te noahu u Misir.
26. I reèe Juda braæi svojoj: Kakva æe biti korist to æemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?
27. Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne diemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, nae je telo. I posluae ga braæa njegova.
28. Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoe i izvadie Josifa iz jame, i prodadoe Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoe Josifa u Misir.
29. A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,
30. Pa se vrati k braæi svojoj, i reèe: Nema deteta; a ja kuda æu?
31. Tada uzee haljinu Josifovu, i zaklavi jare zamoèie haljinu u krv,
32. Pa onda poslae arenu haljinu ocu njegovom poruèivi: Nadjosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.
33. A on je pozna i reèe: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.
34. I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tuae za sinom svojim dugo vremena.
35. I svi sinovi njegovi i sve kæeri njegove ustadoe oko njega teeæi ga, ali se on ne dade uteiti, nego govorae: S tugom æu u grob leæi za sinom svojim. Pa i njegov otac plakae za njim.
36. A Madijani prodadoe ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku straarskom.