Knjiga Postanka 47
1. I otiavi Josif javi Faraonu i reèe: Otac moj i braæa moja s ovcama svojim i s govedima svojim i sa svim to imaju dodjoe iz zemlje hananske, i evo ih u zemlji gesemskoj.
2. I uzevi nekolicinu braæe svoje, pet ljudi, izvede ih pred Faraona.
3. A Faraon reèe braæi njegovoj: Kakvu radnju radite? A oni rekoe Faraonu: Pastiri su sluge tvoje, i mi i nai stari.
4. Jo rekoe Faraonu: Dodjosmo da ivimo kao doljaci u ovoj zemlji, jer nema pae za stoku tvojih sluga, jer je velika glad u zemlji hananskoj; a sada dopusti da ive u zemlji gesemskoj sluge tvoje.
5. A Faraon reèe Josifu: Otac tvoj i braæa tvoja dodjoe k tebi;
6. U tvojoj je vlasti zemlja misirska; na najboljem mestu u ovoj zemlji naseli oca svog i braæu svoju, neka ive u zemlji gesemskoj; i ako koje zna izmedju njih da su vredni ljudi, postavi ih nad mojom stokom.
7. Posle dovede Josif i Jakova oca svog i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona.
8. A Faraon reèe Jakovu: Koliko ti ima godina?
9. Odgovori Jakov Faraonu: Meni ima sto i trideset godina, kako sam doljak. Malo je dana ivota mog i zli su bili, niti stiu vek otaca mojih, koliko su oni iveli.
10. I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona.
11. A Josif naseli oca svog i braæu svoju, i dade im dobro u zemlji misirskoj na najboljem mestu te zemlje, u zemlji rameskoj, kao to zapovedi Faraon.
12. I hranjae Josif hlebom oca svog i braæu svoju i sav dom oca svog do najmanjeg.
13. Ali nesta hleba u svoj zemlji, jer glad bee vrlo velika, i uzmuèi se zemlja misirska i zemlja hananska od gladi.
14. I pokupi Josif sve novce to se nalaahu po zemlji misirskoj i po zemlji hananskoj za ito, koje kupovahu, i slagae novce u kuæu Faraonovu.
15. A kad nesta novca u zemlji misirskoj i u zemlji hananskoj, stadoe svi Misirci dolaziti k Josifu govoreæi: Daj nam hleba; zato da mremo kod tebe, to novaca nema?
16. A Josif im govorae: Dajte stoku svoju, pa æu vam dati hleba za stoku, kad je nestalo novca.
17. I dovodjahu stoku svoju k Josifu, i Josif im davae hleba za konje i za ovce i za goveda i za magarce. Tako ih prehrani onu godinu hlebom za svu stoku njihovu.
18. A kad prodje ona godina, stadoe opet dolaziti k njemu druge godine govoreæi: Ne moemo tajiti od gospodara svog, ali je novaca nestalo, i stoka koju imasmo u naeg je gospodara; i nije ostalo nita da donesemo gospodaru svom osim telesa naih i njiva naih.
19. Zato da mremo na tvoje oèi? Evo i nas i naih njiva; kupi nas i njive nae za hleb, da s njivama svojim budemo robovi Faraonu, i daj ita da ostanemo ivi i ne pomremo i da zemlja ne opusti.
20. Tako pokupova Josif Faraonu sve njive u Misiru, jer Misirci prodavahu svaki svoju njivu, kad glad uze jako maha medju njima. I zemlja posta Faraonova.
21. A narod preseli u gradove od jednog kraja Misira do drugog.
22. Samo ne kupi svetenièke njive; jer Faraon odredi deo svetenicima, i hranjahu se od svog dela, koji im dade Faraon, te ne prodae svojih njiva.
23. A Josif reèe narodu: Evo kupih danas vas i njive vae Faraonu; evo vam seme, pa zasejte njive.
24. A ta bude roda, daæete peto Faraonu, a èetiri dela neka budu vama za seme po njivama i za hranu vama i onima koji su po kuæama vaim i za hranu deci vaoj.
25. A oni rekoe: Ti si nam ivot saèuvao; neka nadjemo milost pred gospodarem svojim da budemo robovi Faraonu.
26. I postavi Josif zakon do dananjeg dana za njive misirske da se daje peto Faraonu; samo njive svetenièke ne postae Faraonove.
27. A deca Izrailjeva ivljahu u zemlji misirskoj u kraju gesemskom, i drahu ga, i narodie se i namnoie se veoma.
28. I Jakov poive u zemlji misirskoj sedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i èetrdeset i sedam godina.
29. A kad se priblii vreme Izrailju da umre, dozva sina svog Josifa, i reèe mu: Ako sam naao milost pred tobom, metni ruku svoju pod stegno moje, i uèini mi milost i veru, nemoj me pogrepsti u Misiru;
30. Nego neka leim kod otaca svojih; i ti me odnesi iz Misira i pogrebi me u grobu njihovom. A on reèe: Uèiniæu kako si kazao.
31. I reèe mu Jakov: Zakuni mi se. I on mu se zakle. I pokloni se Izrailj preko uzglavlja od odra svog.