Job 7
1. Nije li èovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadnièarski?
2. Kao to sluga uzdie za senom i kao to nadnièar èeka da svri,
3. Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noæi muène odredjene mi.
4. Kad legnem, govorim: Kad æu ustati? I kad æe proæi noæ? I sitim se prevræuæi se do svanuæa.
5. Telo je moje obuèeno u crve i u grude zemljane, koa moja puca i raèinja se.
6. Dani moji bri bie od èunka, i prodjoe bez nadanja.
7. Opomeni se da je moj ivot vetar, da oko moje neæe vie videti dobra,
8. Niti æe me videti oko koje me je vidjalo; i tvoje oèi kad pogledaju na me, mene neæe biti.
9. Kao to se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko sidje u grob, neæe izaæi,
10. Neæe se vie vratiti kuæi svojoj, niti æe ga vie poznati mesto njegovo.
11. Zato ja neæu braniti ustima svojim, govoriæu u tuzi duha svog, naricati u jadu due svoje.
12. Eda li sam more ili kit, te si namestio strau oko mene?
13. Kad kaem: Poteiæe me odar moj, postelja æe mi moja olakati tunjavu,
14. Tada me strai snima i prepada me utvarama,
15. Te dua moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
16. Dodijalo mi je; neæu do veka iveti; prodji me se; jer su dani moji tatina.
17. ta je èovek da ga mnogo ceni i da mari za nj?
18. Da ga pohodi svako jutro, i svaki èas kua ga?
19. Kad æe se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
20. Zgreio sam; ta æu Ti èiniti, o èuvaru ljudski? Zato si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?
21. Zato mi ne oprosti greh moj i ne ukloni moje bezakonje? Jer æu sad leæi u prah, i kad me potrai, mene neæe biti.