Job 29
1. Jo nastavi Jov besedu svoju i reèe:
2. O da bih bio kao predjanjih meseca, kao onih dana kad me Bog èuvae,
3. Kad svetljae sveæom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hodjah po mraku,
4. Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Boija bee u atoru mom,
5. Kad jo bee Svemoguæi sa mnom, i deca moja oko mene,
6. Kad se trag moj oblivae maslom, i stena mi toèae ulje potocima,
7. Kad izlaah na vrata kroz grad, i na ulici nametah sebi stolicu:
8. Mladiæi videæi me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,
9. Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,
10. Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjae za grlo.
11. Jer koje me uho èujae, nazivae me blaenim; i koje me oko vidjae, svedoèae mi
12. Da izbavljam siromaha koji vièe, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
13. Blagoslov onog koji propadae dolaae na me, i udovici srce raspevah;
14. U pravdu se oblaèih i ona mi bee odelo, kao plat i kao venac bee mi sud moj.
15. Oko bejah slepom i noga hromom.
16. Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.
17. I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabe.
18. Zato govorah: U svom æu gnezdu umreti, i biæe mi dana kao peska.
19. Koren moj pruae se kraj vode, rosa bivae po svu noæ na mojim granama.
20. Slava moja podmladjivae se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljae se.
21. Sluahu me i èekahu, i æutahu na moj savet.
22. Posle mojih reèi niko ne progovarae, tako ih natapae beseda moja.
23. Jer me èekahu kao dad, i usta svoja otvarahu kao na pozni dad.
24. Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.
25. Kad bih otiao k njima, sedah u zaèelje, i bejah kao car u vojsci, kad tei alosne.