Job 14
1. Èovek rodjen od ene kratka je veka i pun nemira.
2. Kao cvet nièe, i odseca se, i bei kao sen, i ne ostaje.
3. I na takvog otvara oko svoje, i mene vodi na sud sa sobom!
4. Ko æe èisto izvaditi iz neèista? Niko.
5. Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu medju, preko koje ne moe preæi.
6. Odvrati se od njega da poèine dokle ne navri kao nadnièar dan svoj.
7. Jer za drvo ima nadanja, ako se poseèe, da æe se jo omladiti i da neæe biti bez izdanka;
8. Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,
9. Èim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.
10. A èovek umire iznemogao; i kad izdahne èovek, gde je?
11. Kao kad voda oteèe iz jezera i reka opadne i usahne,
12. Tako èovek kad legne, ne ustaje vie; dokle je nebesa neæe se probuditi niti æe se prenuti oda sna svog.
13. O da me hoæe u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi da rok kad æe me se opomenuti!
14. Kad umre èovek, hoæe li oiveti? Sve dane vremena koje mi je odredjeno èekaæu dokle mi dodje promena.
15. Zazvaæe, i ja æu Ti se odazvati; delo ruku svojih poeleæe.
16. A sada broji korake moje, i nita ne ostavlja za greh moj.
17. Zapeèaæeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuje bezakonja moja.
18. Zaista, kao to gora padne i raspadne se, i kao to se stena odvali s mesta svog,
19. I kao to voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje èoveèije obraæa u nita.
20. Nadvadjuje ga jednako, te odlazi, menja mu lice i otputa ga.
21. Ako sinovi njegovi budu u èasti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.
22. Samo telo dok je iv boluje, i dua njegova u njemu tui.