Ezekiel 7
1. Potom dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, ovako kae Gospod Gospod za zemlju Izrailjevu: Kraj, dodje kraj na èetiri strane zemlji.
3. Dodje ti kraj, i pustiæu gnev svoj na te, i sudiæu ti po putevima tvojim i obratiæu na te sve gadove tvoje.
4. I oko moje neæe te poaliti, niti æu se smilovati, nego æu puteve tvoje obratiti na te, i gadovi æe tvoji biti usred tebe, i poznaæete da sam ja Gospod.
5. Ovako veli Gospod Gospod: Zlo, jedno zlo, evo ide.
6. Kraj dodje, kraj dodje, usta na te, evo dodje.
7. Dodje jutro tebi, stanovnièe zemaljski, dodje vreme, priblii se dan, kad æe biti polom, a ne jeka gorska.
8. Sada æu odmah izliti jarost svoju na te, i navriæu gnev svoj na tebi, i sudiæu ti po tvojim putevima, i obratiæu na te sve gadove tvoje.
9. Neæe aliti oko moje, niti æu se smilovati, daæu ti po putevima tvojim, i gadovi æe tvoji biti usred tebe, i poznaæete da sam ja Gospod, koji bije.
10. Evo dana, evo dodje, jutro nasta, procvate prut, ponositost napupi.
11. Nasilje naraste prut bezakonja, niko neæe ostati od njih ni od mnotva njihovog ni od buke njihove, niti æe biti naricanja za njima.
12. Dodje vreme, prispe dan; ko kupuje neka se ne raduje, i ko prodaje neka ne ali, jer æe doæi gnev na sve ljudstvo njihovo.
13. Jer ko prodaje, neæe opet doæi do onog to proda, ako i ostane iv; jer utvara za sve mnotvo njihovo neæe se vratiti natrag, i niko se neæe okrepiti bezakonjem svojim da saèuva ivot svoj.
14. Zatrubie u trube, i spremie sve; ali nema nikoga da izadje u boj, jer se gnev moj raspalio na sve ljudstvo njihovo.
15. Napolju maè, a unutra pomor i glad; ko bude u polju, poginuæe od maèa; a ko bude u gradu, njega æe glad i pomor prodreti.
16. A koji ih uteku, izbaviæe se i biæe po gorama kao golubovi iz dolina, svi æe uzdisati, svaki za svoje bezakonje.
17. Sve æe ruke klonuti i sva æe kolena postati kao voda.
18. I pripasaæe oko sebe kostret, i drhat æe ih popasti, i na svakom æe licu biti stid, i sve æe im glave biti æelave.
19. Srebro æe svoje pobacati po ulicama, i zlato æe njihovo biti kao neèistota; srebro njihovo i zlato njihovo neæe ih moæi izbaviti u dan gneva Gospodnjeg; neæe nasititi due svoje niti æe napuniti trbuha svog, jer im je bezakonje njihovo spoticanje.
20. Jer slavni nakit svoj obratie na oholost, i naèinie od njega likove gadova svojih, gnusobe svoje; zato uèinih da im je neèistota.
21. I daæu ga u ruke inostrancima da ga razgrabe, i bezbonicima na zemlji da je plen, i oskvrniæe ga.
22. I odvratiæu lice svoje od njih, i oskvrniæe svetinju moju, i uæi æe u nju lupei i oskvrniæe je.
23. Naèini verige, jer je zemlja puna krvnog suda, i grad je pun nasilja.
24. Zato æu dovesti najgore izmedju naroda da naslede kuæe njihove, i ukinuæu oholost silnih, i sveta mesta njihova oskvrniæe se.
25. Ide pogibao; oni æe traiti mira, ali ga neæe biti.
26. Nevolja za nevoljom dolaziæe, i glas za glasom stizaæe; i oni æe traiti utvaru od proroka; zakona æe nestati u svetenika i saveta u staraca.
27. Car æe tuiti, i knezovi æe se obuæi u alost, i ruke narodu zemaljskom drhtaæe; uèiniæu im po putevima njihovim i sudiæu im prema sudovima njihovim; i poznaæe da sam ja Gospod.