Ezekiel 21
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, okreni lice svoje na jug i pokaplji prema jugu, i prorokuj na umu u junom polju.
3. I reci umi junoj: Èuj reè Gospodnju, ovako veli Gospod Gospod, evo ja æu raspaliti u tebi oganj koji æe prodreti u tebi svako drvo zeleno i svako drvo suvo; plamen razgoreli neæe se ugasiti, i izgoreæe od njega sve od juga do severa.
4. I svako æe telo videti da sam ja zapalio; neæe se ugasiti.
5. A ja rekoh: Jaoh Gospode Gospode, oni govore za me: Ne govori li taj same prièe?
6. I dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
7. Sine èoveèji, okreni lice svoje prema Jerusalimu, i pokaplji prema svetim mestima, i prorokuj protiv zemlje Izrailjeve.
8. I reci zemlji Izrailjevoj: Ovako veli Gospod: Evo me na te; izvuæi æu maè svoj iz korica, i istrebiæu iz tebe pravednog i bezbonog.
9. Da istrebim iz tebe pravednog i bezbonog, zato æe izaæi maè moj iz korica svojih na svako telo od juga do severa.
10. I poznaæe svako telo da sam ja Gospod izvukao maè svoj iz korica njegovih, neæe se vie vratiti.
11. A ti, sine èoveèji, uzdii kao da su ti bedra polomljena, i gorko uzdii pred njima.
12. A kad ti kau: Zato uzdie? Ti reci: Za glas to ide, od kog æe se rastopiti svako srce i klonuti sve ruke i svakog æe duha nestati, i svaka æe kolena postati kao voda; evo, ide, i navriæe se, govori Gospod Gospod.
13. Potom dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
14. Sine èoveèji, prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod: Reci: maè, maè je naotren, i ugladjen je.
15. Naotren je da kolje, ugladjen je da seva; hoæemo li se radovati kad prut sina mog ne haje ni za kako drvo?
16. Dao ga je da se ugladi da se uzme u ruku; maè je naotren i ugladjen, da se da u ruku ubici.
17. Vièi i ridaj, sine èoveèji; jer on ide na narod moj, na sve knezove Izrailjeve; pod maè æe biti okrenuti s narodom mojim, za to udri se po bedru.
18. Kad bee karanje, ta bi? Eda li ni od pruta koji ne haje neæe biti nita? Govori Gospod Gospod.
19. Ti dakle, sine èoveèji, prorokuj i pljeskaj rukama, jer æe maè doæi i drugom i treæom, maè koji ubija, maè koji velike ubija, koji prodire u kleti.
20. Da se rastope srca i umnoi pogibao, metnuo sam na sva vrata njihova strah od maèa; jaoh! Pripravljen je da seva, naotren da kolje.
21. Stegni se, udri nadesno, nalevo, kuda se god obrne.
22. Jer æu i ja pljeskati rukama, i namiriæu gnev svoj. Ja Gospod rekoh.
23. Jo mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
24. A ti, sine èoveèji, naèini dva puta, kuda æe doæi maè cara vavilonskog; iz jedne zemlje neka izlaze oba; i izberi stranu, gde se poèinje put gradski, izberi.
25. Naèini put kojim æe doæi maè na Ravu sinova Amonovih, i u Judinaju na tvrdi Jerusalim.
26. Jer æe car vavilonski stati na rasputici, gde poèinju dva puta, te æe vraèati, gladiæe strele, pitaæe likove, gledaæe u jetru.
27. Nadesno æe mu vraèanje pokazati Jerusalim da namesti ubojne sprave, da otvori usta na klanje, da podigne glas podvikujuæi, da namesti ubojne sprave prema vratima, da naèini opkope, da pogradi kule.
28. I uèiniæe se vraèanje zaludno zakletima, a to æe napomenuti bezakonje da se uhvate.
29. Zato ovako veli Gospod Gospod: to napominjete svoje bezakonje, te se otkriva nevera vaa i gresi se vai vide u svim delima vaim, za to to dodjoste na pamet, biæete pohvatani rukom.
30. A ti, neèisti bezbonièe, knee Izrailjev, kome dodje dan kad bi na kraju bezakonje,
31. Ovako veli Gospod Gospod: Skini tu kapu i svrzi taj venac, neæe ga biti; niskog æu uzvisiti a visokog æu poniziti.
32. Unitiæu, unitiæu, unitiæu ga, i neæe ga biti, dokle ne dodje onaj kome pripada, i njemu æu ga dati.
33. A ti, sine èoveèji, prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod za sinove Amonove i za njihovu sramotu; reci dakle: maè, maè je izvuèen, ugladjen da kolje, da zatire, da seva,
34. Dokle ti vidjaju tatinu, dokle ti gataju la, da te metnu na vratove pobijenim bezbonicima, kojima dodje dan kad bi kraj bezakonju.
35. Ostavi maè u korice, na mestu gde si se rodio, u zemlji gde si postao, sudiæu ti;
36. I izliæu na te gnev svoj, ognjem gneva svog dunuæu na te i predaæu te u ruke estokim ljudima, vetim u zatiranju.
37. Ognju æe biti hrana, krv æe ti biti posred zemlje, neæe se spominjati, jer ja Gospod rekoh.