Luka 14

1. I dogodi Mu se da dodje u subotu u kuæu jednog kneza farisejskog da jede hleb; i oni motrahu na Njega.

2. I gle, beše pred Njim nekakav èovek na kome beše debela bolest.

3. I odgovarajuæi Isus reèe zakonicima i farisejima govoreæi: Je li slobodno u subotu isceljivati?

4. A oni oæuteše. I dohvativši ga se isceli ga i otpusti.

5. I odgovarajuæi reèe im: Koji od vas ne bi svog magarca ili vola da mu padne u bunar odmah izvadio u dan subotni?

6. I ne mogoše Mu odgovoriti na to.

7. A gostima kaza prièu, kad opazi kako izbirahu zaèelja, i reèe im:

8. Kad te ko pozove na svadbu, ne sedaj u zaèelje, da ne bude medju gostima ko stariji od tebe;

9. I da ne bi došao onaj koji je pozvao tebe i njega, i rekao ti: Podaj mesto ovome: i onda æeš sa stidom sesti na niže mesto.

10. Nego kad te ko pozove, došavši sedi na poslednje mesto, da ti kaže kad dodje onaj koji te pozva: Prijatelju! Pomakni se više; tada æe tebi biti èast pred onima koji sede s tobom za trpezom.

11. Jer svaki koji se podiže, poniziæe se; a koji se ponižuje, podignuæe se.

12. A i onome što ih je pozvao reèe: Kad daješ obed ili veèeru, ne zovi prijatelje svoje, ni braæu svoju, ni rodjake svoje, ni susede bogate, da ne bi i oni tebe kad pozvali i vratili ti;

13. Nego kad èiniš gozbu, zovi siromahe, kljaste, hrome, slepe;

14. I blago æe ti biti što ti oni ne mogu vratiti; nego æe ti se vratiti o vaskrsenju pravednih.

15. A kad èu to neki od onih što sedjahu s Njim za trpezom reèe Mu: Blago onome koji jede hleba u carstvu Božijem!

16. A On mu reèe: Jedan èovek zgotovi veliku veèeru, i pozva mnoge;

17. I kad bi vreme veèeri, posla slugu svog da kaže zvanima: Hajdete, jer je veæ sve gotovo.

18. I poèeše se izgovarati svi redom; prvi mu reèe: Kupih njivu, i valja mi iæi da je vidim; molim te izgovori me.

19. I drugi reèe: Kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me.

20. I treæi reèe: Oženih se, i zato ne mogu doæi.

21. I došavši sluga taj kaza ovo gospodaru svom. Tada se rasrdi domaæin i reèe sluzi svom: Idi brzo na raskršæa i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i kljaste, i bogaljaste, i slepe.

22. I reèe sluga: Gospodaru, uèinio sam kako si zapovedio, i još mesta ima.

23. I reèe gospodar sluzi: Izidji na puteve i medju ograde, te nateraj da dodju da mi se napuni kuæa.

24. Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi neæe okusiti moje veèere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih.

25. Idjaše pak s Njim mnoštvo naroda, i obazrevši se reèe im:

26. Ako ko dodje k meni, a ne mrzi na svog oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braæu, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj uèenik.

27. I ko ne nosi krst svoj i za mnom ne ide, ne može biti moj uèenik.

28. I koji od vas kad hoæe da zida kulu ne sedne najpre i ne proraèuna šta æe ga stati, da vidi ima li da može dovršiti?

29. Da ne bi, kad postavi temelj i ne uzmože dovršiti, svi koji gledaju stali mu se rugati

30. Govoreæi: Ovaj èovek poèe zidati, i ne može da dovrši.

31. Ili koji car kad podje s vojskom da se pobije s drugim carem ne sedne najpre i ne drži veæu može li s deset hiljada sresti onog što ide na njega sa dvadeset hiljada?

32. Ako li ne može, a on pošalje poslenike dok je ovaj još daleko i moli da se pomire.

33. Tako dakle svaki od vas koji se ne odreèe svega što ima ne može biti moj uèenik.

34. So je dobra, ali ako so obljutavi, èim æe se osoliti?

35. Niti je potrebna u zemlju ni u gnoj; nego je prospu napolje. Ko ima uši da èuje neka èuje.