Knjiga Izlaska 15

1. Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako: Pevaæu Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.

2. Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi; On je Bog moj, i slaviæu Ga; Boga oca mog, i uzvišavaæu Ga.

3. Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod.

4. Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u crvenom moru.

5. Bezdani ih pokriše; padoše u dubinu kao kamen.

6. Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica Tvoja, Gospode, satre neprijatelja.

7. I mnoštvom velièanstva svog oborio si one koji ustaše na te; pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu.

8. Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja teèe; stinuše se vali usred mora.

9. Neprijatelj reèe: Teraæu, stignuæu, deliæu plen; nasitiæe ih se duša moja, izvuæi æu maè svoj, istrebiæe ih ruka moja.

10. Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri, i utonuše kao olovo u dubokoj vodi.

11. Ko je kao Ti medju silnima. Gospode? Ko je kao Ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da èini èudesa?

12. Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja.

13. Vodiš milošæu svojom narod, koji si iskupio, vodiš krepošæu svojom u stan svetosti svoje.

14. Èuæe narodi, i zadrhtaæe; muka æe spopasti one koji žive u zemlji filistejskoj.

15. Tada æe se prepasti starešine edomske, junake moavske spopašæe drhat, uplašiæe se svi koji žive u hananskoj.

16. Spopašæe ih strah i trepet; od velièine ruke Tvoje zamuknuæe kao kamen, dokle ne prodje narod Tvoj, Gospode, dokle ne prodje narod koji si zadobio.

17. Odvešæeš ih i posadiæeš ih na gori nasledstva svog, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.

18. Gospod æe carovati doveka.

19. Jer udjoše konji Faraonovi s kolima njegovim i s konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku; a sinovi Izrailjevi predjoše suvim posred mora.

20. I Marija proroèica, sestra Aronova, uze bubanj u ruku svoju; a za njom izidjoše sve žene s bubnjevima i sviralama.

21. I otpevaše im Marija: Pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.

22. Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od Mora Crvenog, i podjoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nadjoše vodu.

23. Odande dodjoše u Meru, ali ne mogoše piti vodu u Meri, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mera.

24. Tada stade narod vikati na Mojsija govoreæi: Šta æemo piti?

25. I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka. Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša.

26. I reèe: Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svog, i uèiniš što je pravo u oèima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i saèuvaš sve uredbe Njegove, nijednu bolest koju sam pustio na Misir neæu pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.

27. I dodjoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u logor kod vode.