Knjiga Brojeva 11

1. Posle stade se tužiti narod da mu je teško; a to ne bi po volji Gospodu; i kad Gospod èu, razgnevi se; i raspali se na njih oganj Gospodnji, i sažeže krajnje u logoru.

2. Tada zavapi narod k Mojsiju, a Mojsije se pomoli Gospodu, i ugasi se oganj.

3. I prozva se ono mesto Tavera, jer se raspali na njih oganj Gospodnji.

4. A svetina što beše medju njima, beše vrlo lakoma, te i sinovi Izrailjevi stadoše plakati govoreæi: Ko æe nas nahraniti mesa?

5. Opomenusmo se riba što jedjasmo u Misiru zabadava, i krastavaca i dinja i luka crnog i belog.

6. A sada posahnu duša naša, nema ništa osim mane pred oèima našim.

7. A mana beše kao seme korijandrovo, a boja mu beše kao boja u bdela.

8. I izlažaše narod, te kupljahu, i meljahu na žrvnjima ili tucahu u stupama, i kuvahu u kotlu, ili mešahu pogaèe; a ukus joj beše kao ukus od novog ulja.

9. I kad padaše rosa po logoru noæu, padaše s njom i mana.

10. I èu Mojsije gde narod plaèe u porodicama svojim, svaki na vratima od šatora svog; i Gospod se razgnevi vrlo, i Mojsiju bi teško.

11. Pa reèe Mojsije Gospodu: Zašto uèini takvo zlo sluzi svom? I zašto ne nadjoh milosti pred Tobom, nego metnu na me teret svega naroda ovog?

12. Eda li ja zaèeh sav ovaj narod? Eda li ga ja rodih, kad mi kažeš: Iznesi ga u naruèju svom, kao što nosi dojilja dete, u onu zemlju za koju si se zakleo ocima njihovim.

13. Otkuda meni mesa da dam svemu ovom narodu? Jer plaèu preda mnom govoreæi: Daj nam mesa da jedemo.

14. Ne mogu ja sam nositi sav narod ovaj, jer je teško za mene.

15. Ako æeš tako èiniti sa mnom, ubij me bolje, ako sam našao milost pred Tobom, da ne gledam zlo svoje.

16. A Gospod reèe Mojsiju: Saberi mi sedamdeset ljudi izmedju starešina Izrailjevih, koje znaš da su starešine narodu i upravitelji njegovi, i dovedi ih k šatoru od sastanka, neka onde stanu s tobom.

17. Tada æu siæi i govoriti onde s tobom, i uzeæu od duha koji je na tebi i metnuæu na njih, da nose s tobom teret narodni i da ne nosiš ti sam.

18. A narodu reci: Pripravite se za sutra da jedete mesa, jer plakaste da Gospod èu, i rekoste: Ko æe nas nahraniti mesa? Jer nam dobro beše u Misiru. Daæe vam, dakle, Gospod mesa i ješæete.

19. Neæete jesti jedan dan, ni dva dana, ni pet dana, ni deset dana, ni dvadeset dana;

20. Nego ceo mesec dana, dokle vam na nos ne udari i ne ogadi vam se, zato što odbaciste Gospoda koji je medju vama i plakaste pred Njim govoreæi: Zašto izidjosmo iz Misira?

21. A Mojsije reèe: Šest stotina hiljada pešaka ima naroda, u kome sam, pa Ti kažeš: Daæu im mesa da jedu ceo mesec dana.

22. Eda li æe im se poklati ovce i goveda da im dostane? Ili æe im se pokupiti sve ribe morske da im bude dosta?

23. A Gospod reèe Mojsiju: Zar ruka Gospodnja neæe biti dovoljna? Videæeš hoæe li biti šta ti rekoh ili neæe.

24. I Mojsije izidje i reèe narodu reèi Gospodnje; i sabra sedamdeset ljudi izmedju starešina narodnih, i postavi ih oko šatora.

25. I Gospod sidje u oblaku i govori k njemu, i uzevši od duha koji beše na njemu metnu na onih sedamdeset ljudi starešina; i kad duh dodje na njih, prorokovahu, ali više nikad.

26. A dva èoveka ostaše u logoru, jednom beše ime Eldad, a drugom Modad, na koje dodje duh, jer i oni behu zapisani, ali ne dodjoše k šatoru, i stadoše prorokovati u logoru.

27. I dotrèa momak, te javi Mojsiju govoreæi: Eldad i Modad prorokuju u logoru.

28. A Isus, sin Navin, sluga Mojsijev, jedan od momaka njegovih, reèe govoreæi: Mojsije, gospodaru moj, zabrani im.

29. A Mojsije mu odgovori: Zar zavidiš mene radi? Kamo da sav narod Gospodnji postanu proroci i da Gospod pusti duh svoj na njih!

30. Potom se vrati Mojsije u logor sa starešinama Izrailjevim.

31. Tada se podiže vetar od Gospoda, i potera od mora prepelice, i razasu ih po logoru na dan hoda odovuda i na dan hoda odonuda oko logora, na dva lakta od zemlje.

32. I ustavši narod ceo onaj dan i svu noæ i ceo drugi dan kupljaše prepelice: i ko nakupi najmanje nakupi deset gomora; i povešaše ih sebi redom oko logora.

33. Ali meso još im beše u zubima, jošte ga ne pojedoše, a Gospod se razgnevi na narod i udari Gospod narod pomorom vrlo velikim.

34. I prozva se ono mesto Kivrot-Atava jer onde ukopaše narod koji se beše polakomio.

35. I podje narod od Kivrot-Atave u Asirot, i stadoše u Asirotu.