Mihej 7
1. Teko meni! Jer sam kao kad se obere letina, kao kad se pabirèi posle branja vinogradskog; nema grozda za jelo, ranog voæa eli dua moja.
2. Nesta pobonog sa zemlje i nema pravog medju ljudima, svi vrebaju krv, svaki lovi brata svog mreom.
3. Da èine zlo obema rukama to vie mogu, ite knez; i sudija sudi za platu, i ko je velik govori opaèinu due svoje, i spleæu je.
4. Najbolji je izmedju njih kao trn, najpraviji je gori od trnjaka; dan straara tvojih, pohodjenje tvoje dodje, sada æe se smesti.
5. Ne verujte prijatelju, ne oslanjajte se na vodju; od one koja ti na krilu lei, èuvaj vrata usta svojih.
6. Jer sin grdi oca, kæi ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su èoveku domaæi njegovi.
7. Ali ja æu Gospoda pogledati, èekaæu Boga spasenja svog; usliiæe me Bog moj.
8. Nemoj mi se radovati, neprijateljice moja; ako padoh, ustaæu; ako sedim u mraku, Gospod æe mi biti videlo.
9. Podnosiæu gnev Gospodnji, jer Mu zgreih, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izveæe me na videlo, videæu pravdu Njegovu.
10. Neprijateljica æe moja videti, i sram æe je pokriti, koja mi govori: Gde je Gospod Bog tvoj? Oèi æe je moje videti; sada æe se ona pogaziti kao blato na ulicama.
11. U koje se vreme sazidaju zidovi tvoji, u to æe vreme otiæi zapovest nadaleko;
12. U to æe vreme dolaziti k tebi od asirske do tvrdih gradova, i od tvrdih gradova do reke, i od mora do mora, i od gore do gore.
13. A zemlja æe biti pusta sa stanovnika svojih, za plod dela njihovih.
14. Pasi narod svoj s palicom svojom, stado nasledstva svog, koje ivi osamljeno u umi, usred Karmila; neka pasu po Vasanu i po Galadu, kao u staro vreme.
15. Kao u vreme kad si izaao iz zemlje misirske pokazaæu mu èudesa.
16. Narodi æe videti i postideæe se od sve sile svoje; metnuæe ruku na usta, ui æe im zagluiti.
17. Lizaæe prah kao zmija; kao bubine zemaljske drhæuæi izlaziæe iz rupa svojih; pritrèaæe uplaeni ka Gospodu Bogu naem, i Tebe æe se bojati.
18. Ko je Bog kao Ti? Koji prata bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svog, ne dri do veka gnev svoj, jer Mu je mila milost.
19. Opet æe se smilovati na nas; pogaziæe naa bezakonja; baciæe u dubine morske sve grehe njihove.
20. Pokazaæe istinu Jakovu, milost Avramu, kako si se zakleo ocima naim u staro vreme.