Ezra 3

1. A kad dodje sedmi mesec i sinovi Izrailjevi behu u svojim gradovima, sabra se narod jednodušno u Jerusalim.

2. Tada usta Isus, sin Josedekov s braæom svojom sveštenicima i Zorovavelj sin Salatilov s braæom svojom, i izgradiše oltar Boga Izrailjevog da prinose na njemu žrtve paljenice kako piše u zakonu Mojsija èoveka Božijeg.

3. I podigoše oltar na mestu njegovom, ako i behu u strahu od naroda zemaljskih; i prinosiše na njemu žrtve paljenice Gospodu, žrtve paljenice jutrom i veèerom;

4. I praznovaše praznik senica, kako je pisano, prinoseæi žrtve paljenice svaki dan na broj kako je uredjeno za svaki dan.

5. A potom prinosiše žrtvu paljenicu svagdašnju, i na mladine i na sve praznike Gospodnje osveæene i od svakog koji dragovoljno prinošaše prinos Gospodu.

6. Od prvog dana meseca sedmog poèeše prinositi žrtve paljenice Gospodu, a dom Gospodnji još ne beše osnovan.

7. I dadoše novce kamenarima i drvodeljama, i hranu i piæe i ulje Sidonjanima i Tircima da dovoze drva kedrova s Livana u more jopsko, kako im beše pustio Kir, car persijski.

8. I druge godine po povratku njihovom k domu Božijem u Jerusalim, drugog meseca, poèeše Zorovavelj sin Salatilov i Isus sin Josedekov i ostala braæa njihova, sveštenici i Leviti, i svi koji dodjoše iz ropstva u Jerusalim i postaviše Levite od dvadeset godina i više da nastoje nad poslom oko doma Gospodnjeg.

9. I bi postavljen Isus i sinovi njegovi i braæa njegova, i Kadmilo i sinovi njegovi, sinovi Judini, zajedno da nastoje nad poslenicima u domu Božijem, i sinovi Inadadovi i njihovi sinovi i braæa njihova Leviti.

10. I kad zidari polagahu temelj crkvi Gospodnjoj, postaviše sveštenike obuèene s trubama i Levite sinove Asafove s kimvalima da hvale Gospoda po uredbi Davida cara Izrailjevog.

11. I pevahu naizmence hvaleæi i slaveæi Gospoda: Jer je do veka milost Njegova nad Izrailjem. I sav narod podvikivaše glasno hvaleæi Gospoda što se osnivaše dom Gospodnji.

12. A mnogi od sveštenika i Levita i glavara domova otaèkih, starci koji behu videli predjašnji dom, plakahu glasno gledajuæi ovaj dom koji se osnivaše, a mnogi opet podvikivahu od radosti,

13. Te narod ne mogaše razaznati viku radosnu od vike plaène u narodu, jer narod podvikivaše glasno, i vika se èujaše daleko.