Druga knjiga o Kraljevima 23

1. Tada posla car, te se skupiše k njemu sve starešine Judine i jerusalimske.

2. I otide car u dom Gospodnji i s njim svi ljudi iz zemlji Judine i svi Jerusalimljani i sveštenici i proroci i sav narod, malo i veliko, i proèita im sve reèi knjige zavetne, koja se nadje u domu Gospodnjem.

3. I car stojeæi kod stupa uèini zavet pred Gospodom da æe oni iæi za Gospodom i držati zapovesti Njegove i svedoèanstva Njegova i uredbe Njegove svim srcem i svom dušom, vršeæi reèi tog zaveta napisane u toj knjizi. I sav narod prista na zavet.

4. Tada zapovedi car Helkiji, poglavaru sveštenièkom i sveštenicima drugog reda i onima koji èuvahu vrata, da iznesu iz crkve Gospodnje sve stvari koje behu naèinjene Valu i gaju i svoj vojsci nebeskoj; i spali ih iza Jerusalima u polju kedronskom, i odnese pepeo od njih u Vetilj.

5. I svrže sveštenike idolske koje behu postavili carevi Judini da kade po visinama u gradovima Judinim i oko Jerusalima tako i one koji kadjahu Valu, suncu i mesecu i zvezdama i svoj vojsci nebeskoj.

6. I iznese gaj iz doma Gospodnjeg iza Jerusalima na potok Kedron, i spali ga na potoku Kedronu i satre u prah, i prosu prah na grobove sinova narodnih.

7. I pokvari kuæe kurvarske koje behu u domu Gospodnjem, u kojima žene tkahu zastiraèe za gaj.

8. I dovedavši sve sveštenike iz gradova Judinih oskvrni visine gde kadjahu sveštenici od Geve do Virsaveje, i pokvari visine na vratima, i koja beše na ulasku na vratima Isusa zapovednika gradskog nalevo od vrata gradskih.

9. Ali sveštenici onih visina ne pristupahu k oltaru Gospodnjem u Jerusalimu, nego jedjahu presne hlebove medju braæom svojom.

10. Oskvrni i Tofet, koji beše u dolini sinova Enomovih, da ne bi niko više vodio sina svog ni kæeri svoje kroz oganj Molohu.

11. I ukloni konje koje behu postavili carevi Judini suncu od ulaska u dom Gospodnji do kuæe Natan-Meleha dvoranina, koja beše u Farurimu; a kola sunèana sažeže ognjem.

12. I oltare na krovu sobe Ahazove, koje behu naèinili carevi Judini, i oltare koje beše naèinio Manasija u oba trema doma Gospodnjeg, pokvari car, i uzevši ih odande baci prah od njih u potok Kedron.

13. I visine prema Jerusalimu s desne strane na gori maslinskoj, koje beše naèinio Solomun, car Izrailjev Astaroti gadu sidonskom i Hemosu gadu moavskom i Melhomu gadu sinova Amonovih, oskvrni car.

14. I izlomi likove i iseèe gajeve, i mesta njihova napuni kostiju ljudskih.

15. I oltar, koji beše u Vetilju, visinu, koju beše naèinio Jerovoam, sin Navatov, koji navede na greh Izrailja, i oltar i visinu pokvari, i spalivši visinu satre je u prah, i spali gaj.

16. I obazrevši se Josija vide grobove koji behu onde na gori, i posla te izvadiše kosti iz grobova, i sažeže ih na oltaru i oskvrni ga, po reèi Gospodnjoj, koju reèe èovek Božji, koji napred kaza te stvari.

17. I reèe: Kakav je ono spomenik što vidim? Rekoše mu gradjani: Ono je grob èoveka Božijeg koji dodje iz Judina i napred kaza to što si uèinio na oltaru u Vetilju.

18. A on reèe: Ostavite ga, niko da mu ne kreæe kosti. Tako se saèuvaše kosti njegove s kostima onog proroka koji dodje iz Samarije.

19. I sve domove visina po gradovima samarijskim koje naèiniše carevi Izrailjevi gneveæi Gospoda, pokvari Josija; i uèini s njima sve onako kako uèini u Vetilju.

20. I pokla sve sveštenike visina, koji behu onuda, na oltarima, i sažeže kosti ljudske na njima; potom se vrati u Jerusalim.

21. Tada zapovedi car svemu narodu govoreæi: Praznujte pashu Gospodu Bogu svom, kao što piše u knjizi zavetnoj.

22. Jer ne bi praznovana ovako pasha od vremena sudija koje sudiše Izrailju i za sve vreme careva Izrailjevih i careva Judinih.

23. Kao što bi osamnaeste godine cara Josije praznovana pasha Gospodu u Jerusalimu.

24. I one što se dogovaraju s duhovima i vraèare, i likove i gadne bogove i sve gadove koji se vidjahu u zemlji Judinoj i u Jerusalimu istrebi Josija da izvrši reèi zakona napisane u knjizi koju nadje Helkija sveštenik u domu Gospodnjem.

25. Ni pre njega ne beše takvog cara, koji bi se obratio ka Gospodu svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom snagom svojom, sasvim po zakonu Mojsijevom, niti posle njega nasta takav kao on.

26. Ali se Gospod ne povrati od žestine velikog gneva svog, kojom se beše raspalio gnev Njegov na Judu za sve draženje kojim Ga beše dražio Manasija.

27. I reèe Gospod: i Judu æu odbaciti od sebe kao što sam odbacio Izrailja, i grad æu ovaj odbaciti, koji sam izabrao, Jerusalim, i dom, za koji rekoh: Tu æe biti ime moje.

28. A ostala dela Josijina i sve što je èinio, nije li zapisano u dnevniku careva Judinih?

29. U njegovo vreme izadje Faraon Nehaon, car misirski na cara asirskog k reci Efratu, i car Josija izadje preda nj, a on kako ga vide ubi ga u Megidonu.

30. I mrtvog metnuše ga sluge njegove na kola, i odvezoše ga iz Megidona u Jerusalim, i pogreboše ga u grobu njegovom; i narod zemaljski uze Joahaza, sina Josijinog, i pomazaše ga i zacariše ga na mesto oca njegovog.

31. Dvadeset i tri godine beše Joahazu kad poèe carovati, i carova tri meseca u Jerusalimu. Materi mu beše ime Amutala, kæi Jeremijina, iz Livne.

32. On èinjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su èinili oci njegovi.

33. I sveza ga Faraon Nehaon u Rivli, u zemlji ematskoj da više ne caruje u Jerusalimu, i oglobi zemlju sto talanata srebra i talanat zlata.

34. A carem postavi Faraon Nehaon Elijakima, sina Josijinog na mesto Josije oca njegovog, i prede mu ime Joakim; a Joahaza uze i otide u Misir, a on umre onde.

35. A ono srebro i zlato dade Joakim Faraonu razrezavši na zemlju da bi dao novce po zapovesti Faraonovoj, od svakog uzimajuæi kako beše cenjen, srebro i zlato po narodu u zemlji, da da Faraonu Nehaonu.

36. Dvadeset i pet godina beše Joakimu kad poèe carovati, i carova jedanaest godina u Jerusalimu. Materi mu beše ime Zevuda, kæi Fedajeva, iz Rume.

37. A on èinjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su èinili oci njegovi.